Hajnal Jenő (szerk.): Ötvenéves a Zentai Művésztelep (Zenta, 2002)
METNICKE KOLONNE U SENT marujenjegovu faktografijui gradi uzbudljivu pikturalnu predstavu zasnovanu upravo na autentičnom dejstvu dinamične linije i potenciji bője. S druge strane, Milivoj Nikolajević, koji je večito posvećen temi Tise i njenih obala, rastače verifikacijsku konstituciju crteža i osamostaljuje dejstvo linija, crtica, tačke, istovremeno ispisujući uzbuđujuće „kardiogramske zapise” izazvane uzbudenjem umetnikovog srca. Ač se prepušta analiziranju predela, svodi ga na autentičnu primamost likovnih elemenata u slici, a njegov „Orfej” (1957), a pogotovo serija slika na temu „Prostor” (1958) potpuno pripadaju apstrakcijskomkonceptu. Ka apstrakciji hode i ostali pohoditelji Sente. U njihovim slikama senćanski moţi vi polako iščezavaju i prepoznaju se tek u nekakvim treperavim odblescima, još vise kao kakav ehojedneizuzetne atmosfere iii kaosvojevrsni „genius loci” što živi u tada nastalim slikama Petrika, Zorana Petrovića, Faragoa, Ankice Oprešnik, Kerca, Safranja, Maksimovića, Silađija, Beneša i drugih. Tokom šezdesetih godina, među učesnicima senćanske kolonije pojavljuje se pojačano interesovanje za materiju i materijalnost u slid. Na prvi pogled je indikativna činjenica da se istovremeno u beogradskim prilikama pojavljuje enformel, za koji Lazar Trifunović konstatuje da dolazi iz „tamnih predela, iz otuđenosti i pesimizma”.10 Voj vođansko slikarstvo materije (kője, ipák, nije autentični proizvod rada u kolonijama, jer se radi o prevashodno studijskim preokupacijama) nastaje na pejzažnim osnovama. Ac, Petrik, Beneš, Kerac, Blesić, Šafranj, Faragó, Vrsajkov do materijalnih naslaga u slici dolaze sedimentiranjem slojeva boje (i materije), slikajući pejzažni predeo. Kako 2 je taj motiv uglavnom „vojvodanski pejzaž” i ambijent povodom kojeg se ne može govoriti o alijenacijskoj problematici imanentnoj urbanoj atmosferi, ondaje jasno da nema mesta konstatacijama o autentičnosti enformelističkog stava. Radi se o jednoj sasvimspecifičnoj pojavi, koja, međutim, poseduje sopstvene autentičnosti i karakterističnosti dragocene za razvoj savremenih likovnih tokova u Vojvodini. I u slučaju slikara iz senćanske kolonije, a čini se i u celokupnom voj vodanskom slikarstvu, pejzaž ima izuzetno kompleksnu ulogu. Prva je ona zaštitnička, s početka pedesetih godina, kada se forsiranjem pejzažne tematike očuvao dignitet slike i integritet slikara. Druga značajna uloga pejzažaje inicijativna, jer se upravo iz „vojvodanskog pejzaža” razvijaju svi potonji značajni zaokreti i promene (ka apstrakciji, slikarstvu materije, geometrizaciji i dr.). Međutim, pejzaž je posedovao i nekakvu zlu kob. Večita vezanost za pejzažni prizor Vojvodine na odredeni nácin je obavezivala i sputavala slikare, pa je - bar u vojvodanskim kolonijama - potrebno sa mnogo opreznosti prilaziti problematici apstrakcijske slike, enformela i geometrije. Vojvodansko slikarstvo pedesetih i šezdesetih godina neće, sem u pojedinačnim opusima, dostizati „cistotu” pomenutih koncepata, jer će se večito prepoznavati ta pejzažna i predmetna osnova, čak relikvijska posvećenost predelu i atmosferi, nekakav večiti dug zavičajnosti, onoj „ukorenjenosti” o kojoj u svojim tekstovima pişe Béla Duránci, a povodom brojnih „slučajeva” iz istorije i savremene vojvodanske umetnosti. Zbog takvih karakterističnosti slikari iz Vojvodine nisu, bar na velikim izložbenim predstavljanjima u Jugoslaviji, EI ubrajani među autentične predstavnike pojedinih, tada inovantnih tendencija, koje su zahvatale naşe slikarstvo. Medutim, uz obezbedenu vremensku distancu, u nekakvom sintetičkom retrospektivnom sagledavanju, moguće je govoriti o specifičnostima vojvodanskog slikarstva, o specifičnostima kője upotpunjuju mozaik jugoslovenske umetničke modemosti i autentičnosti. Prvih deset godina slikarske kolonje Senta može se nazvati „zlatnim dobom” njenog delovanja. Grupa umetnika koja je u tom periodu učestvovala u radu kolonije, zapravo je učestvovala u prelomnim dogadanjima u umetnosti u Vojvodini, a i šire. Tu se „hvatao korák” sa zbivanjima u tokovima slikarstva, ali se, istovremeno, izgradivalo jedno autenticno slikarstvo vojvodanskog podneblja. Zbog toga je Jožef Ač, na Prvom skupu slikara Jugoslavije, priredenom u Subotici novembra 1962. godine, na desetogodišnjicu delovanja Slikarske kolonije Senta, u svom referatu mogao mirno da zaključi „da je senćanska kolonija među prvima omogućila slikarima potpunu slobodu stvaranja”, te da je to bio jedan od njenih najznačajnijih doprinosa dinamiziranju razvoju umetnosti u nas.11 No, ni posle tog „zlatnog doba” Slikarska kolonija Senta, iako je nastupilo vreme stišavanja značenja rada slikara u kolektivnom okruženju, nije odustajala od namere da bude stvaralački delotvorna i usaglašena sa aktuelnim umetničkim zbivanjima. Tako se tokom šezdesetih u Senti najavljuje jedan novi odnos prema stvaralaštvu, sluti se konceptualizacija umetničkih promišljanja. Tokom 1968. godine na senćanskom Korzou prireden je hepening na kojem je slikana zajed-
