Hajnal Jenő (szerk.): Ötvenéves a Zentai Művésztelep (Zenta, 2002)
Sabo), póznát kao profesor, grafičar i likovni kritičar. To što su „slikari Mađari” svedeni na tri imena, iako su baš oni održavali kontinuitet likovnog života između dva rata, nije posebno iritiralo. Uostalom, bila su to po mnogo čemu „smutna vremena”. Među organizatorima izložbe nije ni jedinstveni intelektualac, Todor Mancjlović (1883— 1968), pesnik i predratni likovni kritičar. Bioje „nepodoban”! Kao i SandorOlah (Oláh Sándor, 1886-1966), slikar i čelnik bečkerečke kolonije 1931, odnosnoLAroš Hušvet (Husvéth Lajos, 1894-1956), samosvojno-poetični hroničar Voj vodine, ili neki drugi dobro znani učesnici likovne scene. Međutim, opaska da je „madarsko vojvođansko slikarstvo mlado i još skoro u povoju” teško da se mogla zaboraviti. Svojedobno je peštanski slikar Kalman Mešterhazi (Mesterházy Kálmán, 1857— 1898.) avgusta 1881. priredio u zavičajnoj Subotici prvu samostalnu slikarsku izložbu na teritoriji Voj vodine; Jožef Mali (Mály József, 1869-1901), Somboráé, bio je u prvom sazivu slikarske kolonije u Nađbanji; cuveni slikar Mór Tan (Than Mór, 1828-1899), éiju sliku „Smrt Karadorda” iz 1863. čuva Narodni muzej u Beogradu, radio se u Beéeju; Ferenc Ajzenhut (Eisenhut Ferenc, 1857-1903), autor u somborskoj županiji izložene „Senćanske bitke” radio se u Bačkoj Palanci, i tako redom. Narednih godina čekaće se pogodan trenutak da se demantuje takva tvrdnja. Podjednako uvredljiva bilo da je bila plod neobaveštenosti iii osionosti. Kako je vreme proticalo izložbe su bivale učestalije, „živih” umetnika je na sceni bivalo sve vise. Godine 1950. dogodilo se i to da je Gradski muzej u Subotici inicirao osni-O-GODISNJIC vanje umetničke kolonije na Paliću, gde je tada izgradena letnja pozomica, otvoren Zoološki vrt i pod nazivom „Bačka galerija” obnovljen delimično jedinstven „muzej” kolekcionara Joce Milekića (1899— 1978) iz 1926. godine. Milekićeva „Bačka galerija” kao da je podstakla na akciju odreden broj ličnosti. Leta 1952. godine pretvorila se namah u jedinstven „poligon” razmicanja zastora i otkrivanjaprošlosti! U sklopu „Madarskih svečanih igara” (Magyar Ünnepi Játékok) na Paliću priredena je - danas to već znamo - istorij ska umetnička izložba, Likovno stvaralaštvo voj vodanskih Madara, u trajanju od 26. juna do 30. septembra 1952. godine (prostorije Milekićeve „Backe galerije”). Na suprotnoj strani velikog parka, zaklonjena bujnim zelenilom, nalazila se tzv. Konenova vila, proklamovana 1950. kao „Dom umetnika”, iliti umetnička kolonija. Sada već samo,reprezentaţi tvna vila” čelnika na socijalističkom putu u „lepšu budućnost”. Izložbu je, malo zbrzano, priredio Organizációm odbor, u sastavu: Gabor Almaši, vajar, apsolvent Akademije likovnih umetnosti u Beogradu; Jožef Ač, slikar, svojedobno učesnik „izložbe mladih” 1938; Đerđ B. Sabo, najmlađi „iz 1938”, sada već uglednik društvene scene i teoretičar umetnosti; János Herceg (Herceg János, 1909-1995) poznati književnik; Sándor Ivanjoš (Ivanyos Sándor), slikar-likovni pedagog, roden 1922; Gabor Silađi (Szilágyi Gábor), takode slikar-likovni pedagog i na kraju Imre Šafranj (Sáfrány Imre, 1928-1980), „buntovnik vojvodanske likovne scene”, slikar, učesnik izložbe „Samostalni” jula 1951. u Beogradu. Članovi žirija bili su: Jožef Ač, ĐerđB. Sabo, János Herceg, András Hanđa i nedvojbeni autoritet, somborski slikar Milan Konjovié (1898-1993). Danas su svedoci övejedinstvene likovne manifestacije Gabor Siladi, roden 1926. i do penzije direktor institucije Likovni susret - Képzőművészeti találkozó u Subotici, odnosno Sándor Ivanjoš, koji živi i slika u neposrednom susedstvu nekadašnje „Backe galerije” na Paliéu. U tadašnjim prilikama uradeno je ono što se moglo. Prikupljena su pedeset i dva imena. Od toga broja 36 živih, medu kojima je šest učesnika „izložbe mladih” i Zoltán Kováé Striko, koji je na stranicama ,,Híd”-a 1934. snevao o kolektivnom ateljeu mladih. Na stranicama lista,Magyar Szó” nizali su se tekstovi, ilustracije i vesti celog leta. Izložbaje, zaista, bila veliko iznenadenje! Medutim, nastupajuéa generacija mladih stvaralaca i likovni umetnici su, još pre leta, doživeli nesvakidašnje uzbuđenje! U Beogradu je 17. februara 1952. godinebila otvorena „Izlozba savremene francuske umetnosti”. Maltene svi ée se náci u éudu pred nikad videnim prizorima. Imena Pikasa, Marisa, Šagala i drugih, privlaéila su snagom otkrovenja. Naroéito posle preživljene ideološke torture dušebrižnika omamlj eni h - neda vno j o š - n epriko snovenim socij alističkim realizmom! U Beograd se putovalo samostalno i grupno, a potom će se dugó prepričavati doživljaji i pamtiti viđeno. Samo, nisu svi gledali jednako. Polaznici kursa figuralnog crtanja u Subotici, na primer, drugačije su doživljavali viđeno nego njihov profesor, András Hanđa. Njegove predratne kolege, Jožef Ač ili Đerđ B. Sabo, takođe su videle nešto sasvim drugo nego on. Nekima je izložba bila podsticajna, druge je uznemiravala ili im bila odbojna. No, svakako, bilaje doživljaj. m
