Pejin Attila: Zenta 1848 - 49-ben. Forrásválogatás - Múzeumi füzetek 4. (Zenta, 1999)
Bežanju! Ne imajući dakle vise u Senti stanka, onako, kao što smo iz kuće, u teskobi, bez ičega, osim nešto malo desivše se gotovine izašli, ne imajući kad ni počinjeni po kući pokor pregledati, s okrenutom od uočenog čuda glavom, s prekrštenim rukama i gotov takoreći dušom, prošao sam i na Tisu da bi prevoz ugrabiti i u tuđ svet tumarati mogao, pohitio tu zatekavšim premnoge sožitelje svoje, ravne sudbe sa mnom, jedva i pogotovu na silu s pomoću neki dobri ljudi ukrcavši se s mojima u neki vodeničarski čun koji prepunjen budući, umalo što se utopio nije; s velikom nategom, dokopavši se kraja, izađemo na suvo. Odatle uputivši se s drugim svetom, dođem u Mali Sent Miklós, k popu Stefanu Fiređhaskom, gdi s više Senćana zadržim se 3 dana. No navaljujućim Madaram i kod Segedina prodrevšim u Banat, trebalo je bežati dalje. Na veliku sreću naiđem tu na nekog Kikinđanina i jedva ga namolim da me u Beodru, za 6 fi. sr. odnese; zima i vetrina jaka, a mi bez ogrtača i topii aljina, mal se ne posmrzavasmo. Taj dan dođem u Beodru i odsednemo kod pop Vase Kovačevića. Tu počem me dalje puštao nije provedem do desetak dana. Ali, počem Mađari i tu dopirati počeše, oklevati se više nije moglo, te dok veća teskoba naišla ne bi, požurim se i nađem kočijaša da me u Bečkerek odnese, za 5 fl. sr. Došavši tu na Lazarevu subotu, zamolim gdina Danila Stajića paroha, da bi me uputio na kakvoga kočijaša. On mi to dragovoljno učiniti obećavši, zadržavaše me da koji dan i kod njega provedem. Želju njegovu iz vise uzroka ispuniti ne mogući, zahvalim mu na toj bratskoj iskrenosti; tu kod njih ručam i među tim našavši mi zvonar nekog kiridžiju za 10 fl. sr., do Pančeva, po obedu oprostivši se s domaćinom, krenem se na put, kod paroha Ilijevića na konak. Prenoćivši tu, ujutru na same Cveti, kad je zvonilo na jutrenje, pođem iz Crepaje i dođem u Pančevo, kad je na službu Božiju zvonilo. Sad, tumarajuói, nikako kvartira naći i ne imajući kuda s koli, ostavim ih s mojima na raskršću, blizu crkve, a ja odem dalje po bircevi tražiti kvartira, ali badava, svuda je bilo puno begunaca. Međutim gospoja Kostićka trgovkinja, videći kola i ženu mi s kćerju na koli, dade preko šegrta izvestiti se tko su? I otkuda su? i doznavši: pozove ih unutra, a kola zapovedi uterati u avliju. Ja optrčavši birceve vratim se kolima, no ih ne nadem; stanem se tamo amo obzirati i pitati za nji, nezna niko ništa da mi kaže. U tom eto ti šegrta koji me izvesti o svemu i pozove tamo. Tu budem svesrdno primljen i táj dán ugošćen, a pred veče u majur njen odveden i na kvartir smešten. Kod iste gospođe u dućanu kupim platna za košulje, jer se nismo imali u što presvući, te noću i danju šijući, do Velikog petka, sašiju svakom od nas proča po jednu košulju, te se preobučemo i malo očistimo. Na sami Veliki peták, desivši neku beogradsku tursku lađu i plativši po 5 cvanciga od persone, predemo u Beograd s Gainoviéem, njegovom familijom i mnogim drugima. A mlada kei moja Evica i sin Đorđe, ugrabivši vremena pre napadanja madarskog na nas, dokopali su se Beograda i tu kod sestre Katice i prijatelja Kipre sklonili se. Od dana toga, sve do pokorenja madarskog i predaje oružija ruskoj vojsei, pod Vilagošem, probaviii smo u Beogradu. Za to vreme bavljenja našeg u Beogradu, s ono malo zatekavših se novaca i od različne, ovo od knjaza, ovo pak od drugih davane po nekad milostinje dobivenog, životarilo se, pokrpljalo i najnužnije bez kojih se biti nije moglo sitnice nabavljale. Spremanje k povratku Provedši skitajući se tako po tuđini nekoliko meseci, do pokorenja buntovničkog i povraćanja mira, s koncem meseca avgusta, iste godine, dođe i željeno vreme, da u svoj zavičaj vraćati se možemo. No jest: s čime? Kako ćemo? Kuda li ćemo? S golim grlom u 27
