Pejin Attila: Zenta 1848 - 49-ben. Forrásválogatás - Múzeumi füzetek 4. (Zenta, 1999)
bogate pljačke, ako ga upletu u kakvu veleizdajničku zaveru, što je onda lakó išlo. Nadu se lažni svedoci, da je šiljao novaca i hrane u Sentomaš i kukavni Arsa bude u Vrbasu obešen. Moj ujak i njegovi drugovi proveli su nekoliko dana u najvećem strahu i neizvesnosti: ali kője što nisu bili predmet kakve osobite mržnje, kője što su bili siromasi, to budu oslobođeni od prekog suda i upućeni na redovni sud. Dok su bili pred prekim sudom, stajali su pritvoreni u nekoj katarci; a posle su premešteni u zatvor. Moj ujak imao je prilike da i tu pokaže svoj humor, kad ga je već prva opasnost minula. Imao je svoje arište u kući gde je bio sud. Leto je bilo i sudije su sedele napred u hodniku u hladovini. Ujakova soba bila je ostragu. Čim bi se makaó iz sobe, odmah ga je čuvar pratio. Jednom pođe ujak u nužnik, a čuvar za njim. Ujak se osvrte i reći će mu: „Ne trudi se, nećeš omastiti brk!” Sudije čuju to i udare u smej, smejući se i dosetci ujakovoj i psovci čuvarovoj. Posle nekoliko dana dogodi se neočekivana promena u sudbi i mog ujaka i njegovih sustradalnika. Iz Sentomaškog stana dođe predlog stanu Vrbaškom radi izmene robova. Iz Sentomaša budu ponudeni neki zarobljeni Madžari a iz Vrbasa neki zarobljeni Srblji, medu kojima bude i moj ujak i ostala dvojica (pevac Ivančić i trgovac Vasa Branovački). Ujak se dočepa Sentomaša, Karlovaca i ostane u srpskom logoru sve dok nisu Srbi 20. januara 1849.’ Sentu zauzeli. Tad je i on sa pobednom srpskom vojskom, sa puškom u ruci u Sentu ušao i došao medu svoje, koji mu se još pre pet meseci ni nadali nisu, da će ga kadgod videti. Na nesreću i našu i madžarsku dolazak srpske vojske u Sentu nije bio takav, da smo se mogli povoljnom ishodu zatalasane već građanske kavge nadati. Žrtve su već pale, pale su s naşe strane. Sad se počelo vraćati Madžarima. Naša je kuća bila na pijaci, opkoljena sa sviju strana madžarskim kućama. Za tili čas ispuni se naša kuća madžarskih bežunara koji se posakrivaše u našoj katarci. Tu su bili neka tri dana, za kője smo ih vreme hranom i dmgim potrebama snabdevali. Srpska je vlada u Senti trajala od 20. januara do 10. marta 1849. Tője vreme bilo žalosno za óba naroda. Madžari su bili žalosni za svojim gubitcima pri ulasku Srba, a Srbi behu u neprestanoj strepnji od osvete Madžara ako se kad vrate. A od toga se moglo bojati, kako smo stajali sa našom žalosnom odbranom. Najposle se 10. marta ispuni ono, čega smo se bojali. Toga dana udare Madžari najpre s banatske strane a pred podne i s bačke, od Subotice. Mi se svi zbunismo. Prvo je bilo, da potrčasmo na Tisu, ali samo otac sa dvema mlađim sestrama mogaše se dočepati prve skele i preéi u Banat, a kola s konjma ostadoše na bregu. Mati sa starijim sestrama skloni se kod jedne Madžarice, a ja kod mog madžarskog učitelja Bedő Jožefa. Moj ujak sa starom majkom, ujnom i decom sakrije se u jednu madžarsku kuću na tavan; ali ih beštija Madžarica potkaže i Madžari ih sve svuku s tavana dole. Ujaku odmah otmu časovnik i počnu ga terati varoškoj kući. Sinčić njegov a moj brat Steva, onda tek u šestoj godini, klekne pred ove zverove i počne za oca moliti kog oteraju u varošku kuću i zatvore sve zajedno, ljude i žene, u veliku varošku salu. Pred veče uđe jedan Madžar u salu i naredi, da svi ljudi izađu a same ženske da ostanu. Moj ujak koji se našao pored Poldike Nemca, koji je svagda držao sa Srbima, doseti se jadu i sakrije se s Poldikom među žene, a odmah čim se žagor utiša, ukrade se u hodnik i popne se u kamin. Malo posle čuje, da se Madžari vraćaju u salu i da ga traže. Ujak se ne hte odazvati i Madžari se vrate. - Malo posle začuše se puške. Nedaleko od varoške kuée budu streljani svi Srblji koji behu zatvoreni u varoškoj sali, njih preko sedamdeset. Moj ujak proveo je u kaminu celu noć u neprestanom strahu još i zbog toga, da ko ne podloži vatru u kaminu, jer je bilo hladno. Ali srećom sve bijaše mirno i pusto. Srpska vojska beše ono veče došla pod Sentu s banatske strane, a madžarska vojska u Senti beše noćila izvan városi ulogorena u šancu, 23
