VJESNIK 19. (ZAGREB, 1917.)

Strana - Sveska 1. i 2. - 139

139 само са руске него к са аустријскс стране као и од остале Европе добити потпоре у борби против Турака. Изгледало им je то сасвим нриродно; савез евронских држава je недавно уништио моћ Наполеонову па je свако држао, да he сад доии ред на Наиолеоновог нотајног савезника, Турску. Сремски емигранти су дојављивали у Србију, да се у Бечу већ расиравл.а о зајсдничкој акцији евронских велрсила против Турака, те прваци ире него што почете борбу, послаше Станковића, да разаберу, у коликој се мери могу надати йотпор и од суседне монархије. Уздање сриских поглавица у помои аустријску било je међутим погрешно, јер Аустрији није шило у интерес, да се српски народ ослободи Турака. Ga Карађорђем' и љеговом владавином имала je она непријатно иекуство. гЬени. иланови, да побуњене Србе врати у нокорност турску, нису били успели, као ни покушаји да се Србија потчини пустријској унрави. Место тога склоните Срби под Караћорђсм савез са Русијом, присвојивнш себи далеко већу улогу него што je Аустрија била вол.на да им додели и посташе ослонац руски и важан Фактор у балканској иолитици. Овакав развитак срнског питања мрсио je рачуне ауетријског двора, тим више, што пробуђена ид ej а срнска није могла да се обузда и да постав и себи границе него je дух слободе у Србији налазио одзива и међу аустријским Србима, нарочито у Срсму, где се Тицанова буна (године 1807.) јавља као индиректна последица сриских успеха против Турака. Нерасположение Аустрије ирема младој сриској државици КаpabopbcBoj приномогло je Турцима, да уништс Србију 1813. године. С једне стране дволично држање аустријске дипломације у Дариграду, а с друге стране потпора у муиицији и нрехрани војеке, којује иружила аустријска влада босапском везиру Али-паши, нису баш носледњи од узрока сриској катастроф и. После пада Наполеонова још je мање могла Ау-стрија имати емисла и симпатија за ерпске тсжње. Држаьни канцелар кпез Мстерпих постављао je у тај мах темељ својој дуготрајној рсакционарној влади па му нијс могло иии у рачуи, да се у неиосрсдиом суседству аустријеком створи једна сељачка држава, на широкој демократској нодлози и са опасним народним аспирацијама, да се створи једна нова словенска држава са православном вером као државиом. Такој држави je Русија била ириродни нокровитсл>. Аустријски двор je био додуше у пријатељском и ердачном одношају са Русијом, али њихови заједнички интерсси су ее ограничавали на уништсље Наполеоново у сиољашњој и на учвршћење апсолутизма у унутрашњој иолитици. У питањима балканске политике љихови интсреси су остали и да.ъе супротни.