VJESNIK 13. (ZAGREB, 1911.)

Strana - 209

209 bis Bihach, Hess dann die Türken kommen und dictierte den Frieden, wobei sie alle Unkosten bei Putz und Stingel zahlen mussten binnen 24 Stunden. Dann ging er erst heim und hatte Ruhe. Das, lieber Scheiger, ist in Kurzem alles, was über die Sache zu sagen ist. Gerne würde ich mich in weitere Einzelheiten einlassen, aber es reisst mich gar zu sehr, ich habe Mühe zu schreiben, Sie vielleicht noch mehr zu lesen. Gott zum Gruss ! Tausend herzliches an die liebe Gevatterin und das liebe kleine Volk. Gott schütze und erhalte Euch alle ! Ich bleibe der treue alte Freund und Gevatter Jellachich m. p. U U. broju „Novina hrvatsko-slavonsko-dalmatinskih" od 7. veljače 1846. nalazi se tužaljka „Sa bosanske granice." Prilike u Bosni opisuju se ovako: „Mislili smo, da će se imenovanjem vezira HalilĆamil-paše poboljšati stanje ovin pokrajina; no žalibože je svaki dan sve gore, jer danomice ima sve više nereda i sve većih nemira. Kako se naime općenito govori, hoće ovaj vezir, da bivšemu bihaćkomu paši Mehmedbegu Bišćeviću i ostalim protjeranim agama opet povrati časti njihove, što i oni žele, dočim potkupljuju puk, obećavajući, da će umanjiti danak. Sa druge opet strane, sadašnji časnici — pod vodstvom bihaćkoga kadije Mehmedbega Rustanbegovića — ne štede ni truda ni novaca, da se s uspjehom opru i protustave novomu veziru i častohlepnim protivnicima svojim. To je uzrokom, da se poremetilo i ono malo mira, što smo mislili da imamo. Privrženici svrgnutih časnika misle, da smiju sva sredstva i ubojstva upotrijebiti, ako drukčije ne mogu pomoći svojim dobrim — po nepravdi palim — begovima i ostalim časnicima. Saveznici pak Mehmedbega Rustanbegovića ne mare činiti niti najgorih zuluma, samo da svoga ljubimca uzdrže, a protivnicima zajam pošteno vrate. Tko bi spominjao sva zla, koja se tu čine! Ma to nas najviše peče, što se još dandanas kršćanska krv prolijeva za tursku samovolju. Nije li to Bogu plakati ! ? Tako su ovih dana poginula dva brata Sterbarića, Jovan Balen i opet dva brata Sladakovića izgubiše glavu. A nema tomu dugo, što su Turci napali dvojicu kršćana, koji se vraćahu iz Maljevca, gdje su prodali nešto blaga; jednoga su ubili, a drugoga, koji po sreći ipak uteče, grdno izranili. Ovdje se često zbivaju takvi dogadjaji, za koje niti tko čuje niti vidi. Ako tko štogod malo i čuje, to mu na jedno uho unidje, a na drugo izidje; pa čemu da se nadamo? Evo žuhkih posljedica anarkije; a 14