VJESNIK 11. (ZAGREB, 1909.)

Strana - 109

Dobra gospodina ne jnrem hvalu ispisati, Nekuliko vendar hoću pred vas dati. On starine svoje vernost je obdržal I vsoj drugi gospodi dobru skazal I možen u vsem bogatstvu, Vridan hvale u svojem jimajstvu. Otrolne nikakove u gradu trpel nije, Dobre i ponizne vsigdar lubil je je, Vsigdar je bil veren svomu cesaru, Na veliku bil je sramotu turskom caru. Još, kako sem moral od drugeh razmeti, Da je rekel pred nekim, koga ću mučati I njegove hvale ne ću sve spisati : „Rajši hoću z mušketorg cesaru služiti, „Neg pod turskem caru gospodinom biti!" Videl je iz neba bog tu nesložnost, Poslal je na puntare karlovečku zmožnost. Horvatska vernost vsem je dobro znana, Pred vnogo letmi dobro vre ispisana. Tajit ne bu mogel nigdo toga, Ki ne će tajec ostat do groba svoga. Verni su i hote biti tija do zajdne ore, Ki goder to čuje, vsaki veruvat more. Horvatska vernost vsemu puku dobro znana i kršćanstvu vsemu na obrambu dana. Zdavnja bi vre Turci u Beču halakali, Di bi Horvati naprot ne stali, S kojih se spomina vnogo tursko dite, I vi za njihovo zdravlje dobro vino pijte. Vsi puntari kaštigani i z imanji izegnani, Nijedno puntarstvo na dobro ne dojde, Vse dobro na hitrom po zlom putu projde. Vnogo krat začete jesu puntarije, Vnoge se vu dobrom zmisle lakardije, Al ne trpe na dugom kot i ciganije, Neg se razmeću kot i druge hamelije. Bog veliki, pravica zemeljska, Skrati človeku i da mu nebeska. Ovi puntari za svoje krivice Na ove zemlice