VJESNIK 11. (ZAGREB, 1909.)

Strana - 105

Berislavić Ferenc, Boltek Pogledića, Bukovačka š njimi, v kom je vsa nesrića. Nje su daruvali zlatemi dukati, Z lepemi menténi, srdbernem bati, Kot sini grofovski da se tam pokažu, Ter da vsi jednako k Turkom zlažu. Jedno jutro rano skupa se spraviše Va druge hiže, kot se od njih piše. On dan došli su k Petriu Zriniću, Po čijem baratu vsu su zgubili sriču. Njemu nakloniše prevelike službe I povedaše na cesara velike tužbe, Banovo hotenje njemu povedaše, Orsaga želenje pred njega daše. Kakti prijatelja banova prošaše I caru na vernost svoje ruke daše, Da bi išel š njimi k caru zmožnomu, Ter bi je popelal gospodinu svomu. On k tomu privolu, na mite gledeći, Vsu noć je potrošil, na ti glas misleći. U jutro rano su stali, konje su hitro osedlali, Šetuvali su u Carigrad jaki Z velikim veseljem, gledeć svoju bradu vsaki. Caru turskomu na službu gotovi, Drčali su skokom kot u lovu kopovi Pred cara teško su došli, Ali su od njega z velikem špotom prošli. Pred njega klekoše, njemu se klanjaše, Horvatskoga bana hotenje van davaše, Štimali su cara nespametna tako, K tomu nerazumna kot je dete vsako. Štimali su, da hote vojsku dobiti I po svojoj volji nju voditi. Od cara čestita odgovor dobiše, Za kojega zdravlje već stokrat napiše. „Ja već vojske nimam, neg pojte k viziru, „Mojeh vseh junakov vernomu pastiru. „Njemu naklonete pozdravlenje moje, „Njemu vse otprete potreboće svoje.