ARHIVSKI VJESNIK 32. (ZAGREB, 1989.)

Strana - 55

Dragoslav Janković, Dragovan Sepić o jugoslavenskom pitanju tokom Prvog svjetskog rata. Arhivski vjesinlik, 32/1989. sv. 33, str. 53—56. voljan zbog te, da je tako nazovem, izvesne rehabilitacije srpske vlade i njenih zasluga u rešavanju jugoslavenskog pitanja, dodao bih tome nešto još važnije. Prijatno me je iznenadilo što sam u ovom šepićevom radu našao (otkrio) autora pravog nauičnika-istorieara, kome je stalo pre svega do istorijske istine i koji je tu istinu objektivno, pa donekle i smelo, objavio (zahvaljujući i pok. Jaroslavu Šidaku koji je objavljivanjem Šepićeve rasprave na uvodnom mestu »Historijskog zbornika« još jednom potvrdio da je on stvarno bio veliki, istinski i istinoljubivi naučni radnik). Pre i posle ovog rada Šepić je objavio i nekoliko drugih značajnih radova iz oblasti jugoslavenskog pitanja u prvom svetskom ratu, kao što su: pitanje misije Karla Galija u januaru 1815; o uticaju oktobarske revolucije na jugoslavensko pitanje u Austro-Ugarskoj; Trumbićev tzv. dnevnik; o Milanu Marjanoviću; o misiji Lj. Stojanovića i A. Belića u Petrogradu 1915. godine. No mimo svih tih radova ja bih ovde — kao treću tačku u svom izlaganju — hteo da kažem nešto više o Šepićevoj doktorskoj disertaciji »Italija i jugoslavensko pitanje 1914—1918«. Ne verujem da je Fakultet političkih nauka u Zagrebu imao u svojoj praksi do 1968. tako značajnu doktorsku disertaciju kakva je Šepićeva; u stvari ironija je svoje vrste da je delo takve vrednosti i značaja, rad koji se može smatrati Šepićevilm životnim delom, bilo prezentirano kao doktorska teza (jer su teze, kao što se zna, radovi koji se daju na kraju redovnih studija, dakle u osnovi đački!). Sa nešto proširenim naslovom »Italija, saveznici i jugoslavensko pitanje 1914—1918« i sadržajem, delo je objavljeno posle dve godine. Kako je ono nastalo? Karakteristično je za Šepića da je u svom životu nekoliko puta menjao oblast svog literarnog interesovanja, zavisno od posla kojim se, kao glavnim, bavio; na j pre je to bila literalna i diplomatska, međunarodna problematika; zatim umetnička kritika i teorija likovne umetnosti, a od 1953, od kada je stupio u Jadranski institut JAZU u Zagrebu, jadransko pitanje (da bi završio svoj radni vek s istorijom međunarodne politike kao profesor na Fakultetu političkih nauka). U Jadranskom institutu on se počeo odmah i intenzivno baviti proučavanjem tzv. jadranskog pitanja, tj. sudbinom Dalmacije u toku prvog svetskog rata. Lako je razumljivo da se pri tome nikako nije mogao zaustaviti samo na italijanskoj politici prema Dalmaciji i uopšte na njenoj politici prema jugoslavenskom pitanju, već je nužno morao obuhvatiti i politiku savezničkih sila i male zaraćene Srbije, tako da se jadransko pitanje tako reći neosetno, samo od sebe pretvorilo u jugoslovensko pitanje ili pitanje stvaranja prve zajedničke jugoslovenske države. I u toj studiji Šepić je doneo mnogo novih podataka i novih ocena, blagodareći njegovom odličnom poznavanju raznovrsnih izvora, naročito italijanskih, a posebno italijanske štampe. Ali glavna odlika te njegove studije je — kao što sam imao prilike da to i ranije istaknem — pre svega u unošenju spoljno-