ARHIVSKI VJESNIK 32. (ZAGREB, 1989.)

Strana - 170

Frano Glavina, Zar Arhiv Hrvatske nije oklevetan? Arhivski vjesnik, 321989. sv. 33, str. 159—170. podneta protiv novinara Mihajlović Živorada, zbog krivičnog delà klevete iz člana 93. st. 3 u vezi st. 2. i 1. KZS. U žalbenom postupku, Okružni sud u Beogradu je svojim rešenjem Kž. 3153/88, potvrdio prvostepeno rešenje. Smatramo da je obema odlukama potvrđen krivični zakon, odnosno učinjena povreda iz člana 365. stav 1. tačka 1. KZS. Naime/oba suda nalaze da je okrivljeni imao razloge da veruje u istinitost onoga što je navodio za privatnog tužioca, te da to isključuje njegovu krivičnu odgovornost za kriv. delo klevete. Istovremeno, drugostëpeni sud nalazi da nema ni elemenata krivičnog delà uvrede. Smisao odredbe iz člana 92 KZS, da se neće kazniti ko za drugog pronosi štogod neistinito, ako je imao razloga da veruje da je to što iznosi istinito, je u tome da se otkloni krivična odgovornost onoga ko je bio u zabludi u pogledu istinitosti onoga što pronosi. Međutim, okrivljeni Mihajlović je po profesiji novinar i veoma dobro zna šta i kako da piše. Nijednim dokazom, mada oba suda tvrde suprotno, ali bez argumenata, nije dokazao da je bilo gde bilo objavljeno ono što je on objavio. Okrivljeni je sve vreme tvrdio da je ono što je neistinito preneo pročitao u drugim listovima i pozvao se na te listove. Privatni tužilac je dostavio sudu te listove, na koje se okrivljeni poziva i ni u jednom od njih ni približno nije okrivljeni mogao da pročita to što tvrdi. Okrivljeni, najpre, neistinito interpretira pitanje delegata u Saboru Hrvatske i tvrdi da je delegat pomenuo »Arhiv« što nije tačno. Ni u jednom članku to ne piše niti je istina da je takvo pitanje postavljeno u odnosu na »Arhiv«. O tome je privatni tužilac dostavio sudu kao dokaz, dopis Sabora Hrvatske. Smisao pitanja delegata je bilo kako se arhivska dokumentacija našla na smetlištu. Međutim, okrivljeni navodi da je delegat pitao kako to da je »Arhiv« PRODAO smetlištu arhivsku građu. Teško se može prihvatiti da ie ovo jedno te isto. Oba suda čine i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, iz člana 364. st. 1. tačka 11., jer njihovi razlozi o sadržini novinskih članaka ne odgovaraju stvarnoj sadržini tih članaka. Da li je svejedno da li je delegatsko pitanje bilo kako to da se PRODA arhivska dokumentacija ili je bilo kako to da ovakva dokumentacija dospe na smetlište? Naravno da nije. Treba napomenuti da, pošto se sam okrivljeni poziva na listove »Polet«, »Vjesnik« i »Delegatski vjesnik«, svi ti listovi objašnjavaju da se dokumentacija nalazila u Zavodu za sudsku medicinu, da je odatle bačena na smetlište, te da nikome ni na pamet nije palo da je to učinio »Arhiv«, a još manje da je PRODAO. Upravo zato je neshvaljivo kako to da sud ne zatraži objašnjenje od okrivljenog gde je našao osnov za takvo svoje tvrđenje. Ako već tvrdi da su mu ovi listovi bili izvor informisanja, a kako u njima nema ni pomena o onome o čemu okrivljeni kasnije piše neistinito, gde onda sudovi, opštinski i okružni, vide da je okrivljeni imao razloga da veruje kako je »Arhiv« prodao dokumente Gradskoj čistoći? Uvereni da će javni tužilac savesno proučiti spis I opštinskog suda, ne ponavljamo sve ono što smo naveli u privatnoj tužbi i žalbi na odluku prvostepenog suda, pa molimo da se podigne zahtev za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim sudom SR Srbije. Beograd, 26. 12. 1988. Punomoćnik, Prilog: fotokopije rešenja D. Borčić 170