ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 366
vas još jedanput molim, da ako sam koga proti nakani uvrëdio mojoj, da rekoh slaboći pripiše mojoj, jer za ovo izustiti, ko što već napomenuh prinuka me jedina ljubav prama družtvu; [258.] a po njem i Domovine, primite anda bratjo! ova sarcom onim, s kojim vam isto predaje brat Vaš!!! Rekoh. [Na ovoj stranici (258.) ništa više nije napisano.] [Zatim izrezan jedan list.] [259.] Na večitu Uspomenu Slavnoga Ilie Gvozdanovića kao nekadašnjega u Družtvu našem Predsednika zahvalni potomci: Godine 1842 početkom mëseca Ožujka zauzeo je izpražnjeno mësto Podravnitelja u ustavu ovom Ilia Gvozdanović bivši do onda Tajnik biskupski. Promenom ovom izgubilo je Družtvo ovo Predsednika, koju čast taki od početka njegova sve do rečeno doba slavno je obnašao duboko izobraženi Gosp. Gjuro Smičiklas, tom prigodom premešteni u Dalmaciu za Namëstnika župe Varličke. Članovi ondašnji zaprosiše novoga ovoga Podravnitelja, da bi stolicu Predsednika zauzeti blagoizvolio iz toga, što su iskreno cënili redke uma darova, koje slavnoga ovoga muža resiše, jer da ni nenaponjemo nevid jene tako rekuć uzore ćudorednosti, koje delovanja slabo si odviše pero za opisati scënimo, da mimoidjemo visoko poznavanje svih strukah znanostih, da preskočimo duboko (poznavan) znanje svih na skoro europejskih jezikah: za ovëkovëciti slavnu uspomenu nikad nezaboravljenoga ovoga Slavollira kao razlog iskrene zahvalnosti i detčinske ljubavi napomenuti ćemo samo zasluge njegovo o ustavu u obće a naposeb o čitaonici našoj. Veleum ovi čim bi saznao želju Clanovah, radostno se skloni na njihovu prošnju, te predsedjavaše zboru družtvenomu od početka svoga Podravniteljstva sve do mëseca Sàrpnja 1843 dotlë najme, dok po višjoj uredbi neprodje na upravljanje Zupe màrzlopoljske. Akoprem odviše nisko zasadio je Gospodin ovaj zahvalnosti čuvstva u sàrdca naša, akoprem duboko uvažavamo široko polje umëtnostih njegovih, akoprem vazda se obvezujemo sa svimi onimi, koji ga bliže poznavahu, za iskrene i vëkovite svëdoke dobarah duševnih i tëlesnih, koje nam nezaboravljeni ovaj biser narodnosti ilirske u sàrdca naša usadi: mislimo ipak, da ćemo najbolje uspomenu njegovu proslaviti, ako se u obširno napominjanje preslavnih njegovih krëpostiuh činovah upuštati nebudemo; mladost bo naša nedopusti ni omedjaseni razum može dozvoliti, da po širokom prostoru mirisne plodove truda, koje je od onoga dana* kad je nastupio duh svoj oplemenjivati, sve do onoga časa, u kom ga je nemilo dušmana zàrno pogodilo, položio, poberemo. — Bio je on tečajem svog podravniteljstva neutrudjeni progonitelj ukorenjenoga u ustavu ovom jala, preziranja, meržnje, nepriateljstva, [Riječ »nepriateljstva« rastavljena »-ateljstva« na drugu stranicu.] [260.] svojeljublja: kao razborit čovek uvadjao je ovim protivna; usadjivao je u mladeži dušu zvuke novie dobe, novoga preporodjenja; koje je vidio težeće za plemenitiom svàrhom podpomagao je naukom, knjigami, po mogućnosti svo366
