ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 342

Dana 29. Ožujka deržan sabor i otvoren Prevodom Gospodina Podpredsëdnika, koji se u knjizi, u koju se samo prevodi upisuju pod brojem nalazi. — Zatim odlučeno: 1. Članovi Slavnog ovog Družtva za najsvetiu Dužnost smatraju, izobraziti se u duhu včka sadašnjeg, a po tom i narodu našem, koji još u prahu neznanstva tumara, na koliko im duševne sile dopuste, doskočiti; Uslëd toga jednoglasno bi odlučeno prevesti jednu za narod koristnu ćudorednu knjižicu, koja će se posle Božića iliti na početku godine 1847 putem štampe na svetio izdati. Radi toga Gospodin Predsednik za svetu ovu svèrhu dostignuti obradova' nas s knjižicom pod naslovom »Zehn Gebothe« i ovu za lëtos prevesti preduzesmo si. Zakon ovaj preteže se i na dojduće godine — 2. Da se Basnih 4-ti dio kupi, biaše Knjižaru naloženo. 3. Buduć da se licitacia Ilie Gvozdanovića preminuvšeg 16. Ožujka knjigah približava, a naša blagajna nemoćna je tolikomu trošku odoliti, zato bi za kupovanje istih knjigah na gorirečenoj licitacii složeno 10. for. u srebru velim deset forintih u srebru. Radi Svetakah biahu sednice ukinute do 26. Travnja. Dne 26. Travnja deržan sabor, otvoren govorom Gospodina Damjana Rašića sledećim: Ljubezna Bratjo! Već u prestara vremena mislili su i razmišljavali nekojih narodah mudraci, kako na koi li bi način i kakovimi srčdstvi mogli čovččanstvu doskočiti, njega izobraziti, i iz okrutnih verigah neograničenog samovladarstva izbaviti. Za ovu svarhu postići pisahu knjige, nastojahu sagraditi samostane i razne zavode, u kih bi se mladež sve malo po malo izobrazivati i potrëbitimi znanostjami provedjavati mogla; učverštjavahu gradove neprodàrtim zidinami, da tako od napadanja vanjskih despotah [220.]) sëgurni budu. Pa jesu li ovi njezini trudovi štogod doprinëli? Čisto malo, ali sasvim ništa! jer dočim su oni ovako nastojali žudjeni cilj postići, i dočim su zadaći svojoj temelje polagali: podigošese iznenada okrutni kàrvopije, kojimi ta samo slast biaše, da si nad podanikim vlast neograničenu občuvadu, da druge što bolje gušiti, nad njim samovoljnie carstvovati, drugog tlačiti, sve i isto mu tëlo oduzeti, njegovom kàrvju svoju žedju umiriti, uzmognu, te da svoje umie kàrvavima slovami u knjigi dogodovštine upisano ostave; ovakovi rekoh kàrvopije podjarmiše narode, koji o prosvëti raditi počeše, i okrenuše ih u stališ barbarstva tako, da, akoprem su pred padnutjem svojim slavni i moćni bili, ne samo, što im slava i moć ova izumire, već i ime pogine, da ga još dan danas samo kao kakove ostanke izumàrlog tela nalazimo; kàrvopije takovi upropastiše zavode, utamaniše carkve, razoriše gradove, kakovih žalostih primërah isti naš dom nam pruža, i U razvalinah ih ostaviše, da tako, gdë se pervo palače gospodarah sveta nalaziše, onde sada tàrnje raste. — Sto i sto putah teciaše kàrv čovečanska na potoke, toliko i toliko putah podiže se brat prot bratu nadvlada ga, i vlastitim ga macom razkoli, dapače okrutnost nekojim sàrce na toliko uzpiri, da mirnim okom gledati nemogahu, kako drug druga