ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 335

mi ovog junaka, pak će mo postat strah naših Dušmanah, mi pako, kuda se ogledamo, posvuda našu bratju vidimo, koji će pristat k nama i vojevati za slobodu i Domovinu. — Rekoh. Važnog ništa nebi zaključeno. — Dana 8. Ožujka otvorena 17. saborska sednica govorom Gospodina Predsednika sledećim: Smart za svoje. Gusta šuma. Bukovje visoko; Trublja bojna strašan glas razlëva, Pod bukovjem već je rosna trava; Zveče mači, — ljute čiču strële, — A junačko baci k nebu oko Kopja prašte, — plam s oklopja ševa, K zapadu se sunce približava A romoni potok kàrvi vrele. Po potoku silni stezi plove Tanki štiti; perni buzdovani; Vrištu konji; — i na milost bregove Reć bi da htë jaok ranjenih gani. [210.] »Udri, udri; zadnje nam je vrëme Ili danas ili već nikada Glupo ovo nezahvalno pleme Valja ruka da sloboda svlada« — Samo složno složno hajd junaci Asiatska nek se kàrv razleva Vičuć junak leti sa vojaci Gdë najveći grom i vatra sëva. Kao da snëba sve zvëzda polete Zemlji preteć pepelom pošasti; — Stëne dàrvlje, kao da oblačim prête I za slomit svët, da sad će pasti. Tako vojska kralja Golubana I junaci slavice se bore U banovskih klisurastih stranah U sredini od Petrove gore. Bojni vapaj do neba se vija Zvek oružja jauk ranjenika; Još se nezna dobit bit će čija, — Sad još veća započe se vika. Jedni vape bežmo! — al smo pali Drugi: Složno složno bratjo viču; Sloge vapaj sva sàrdca razpali, I priašnji svladani odmiču. Najsitnie zrake već pobira Jasno sunce po vàrsih zapada; Ako izuzmeš vetrić što prebira Svuda dubok mir i pokoj vlada. II. Na kraj gore lëpa je ravnica Kraj ravnice goleme klisure; Tu sta junak bëlorujna lica, Nuz lice mu kapi znoja cure. [211.] Na mač se je britki naslonio, Niz njega mu càrna kàrv secëdi; Knebu gleda; težko 'e izdanio I sam sobom tiho probesëdi: Proklet bio ki ukapa Slobodu Tudje ugrablja, ljudska pravi gazi, I da mu uspëhom kàrvne želje urode, Jedne kàrvi bratju vadi i mrazi. 335