ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 298

Kano pčela hàrlo lëti Prieko brčgah prieko polja Klisurinah, prieko kleti Želju spuni do prestolja A kad k - željnom cilju dodje Puna slasti i veselja Tad obilna zmedom pod je Nazad kud ju vuče želja Tako i ja u lov žudjen Trčim letim bez kàrzmanja Posred guste šume nadjen Zvër da bi jem bez štentanja Stom gorućom željom kada Opit jur dodjoh tamo Šarce oči, i grud mlada Kud me željno vuče samo Veseo kad tam pticu ubijem Leti kad još mer tva ždarva Jur tam zernama zvër lijem Smartjom i ona jur se karva [153.] A pod fruske gore jelu Kada dodjoh riečci lovim Mësto zvieri tad u smëlu Glasom kliknuh biesedu ovim: »Ah ti bože vàrhu sviju Božih liepih i Boginjah Kakvi se to glasi viju Pod oblačim ovih tminah Pod visokim vedrom čelom Pružaju se Carne oberve A pod ovima oči smielom Gizdostju se strukom kerv Raisku sliku i liepotu Ovu u zrak zdignu krila Ä ja osta zamišljen tu Misleć što je rekla vila Zar za srietnim lovom amo Zato dodjoh vuk da simo Zec i Medved opet tamo Smielim tekom tarče mirno To bit neće -nu sta vidim Pred damnom je rajske slike Vila liepa nju da slidim Ili slete udes prike? Mnieh da Duša je u meni Vilu od vilah kad opazi Koja kano ptić ljuveni Urnebesa nogom gazi Za mal časakkao iz sna Za njom zdižem glavu moju Al gdie 'e bila svietlost jasna Tu oblak stre tminu svoju Kano zemlja viek potamni Sunce oblak kad pokrije Ali miesec kada tamni I zviezdice oblak skrije. Tamno tako lice moje Postalo je kada vilu Oblak uze u krilo svoje Liepu, čistu, tanku i bilu. Zlatna kosa nuz ramena Gizdava se je spustila Lica bêla i rumena Usta su njoj nadvisila Pun veselja i žalosti Od tud idem k-domu momu Od vidjene tu svietlosti Pričat putu slavjanskomu 298