ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 278

godinah, kolikoli stolëtjah jedan slavni za svoj narod brižljivi muž živiti može. Živu evo još i sad svi!! i živiti će du dok svët ovi stajao bude, akoprem tela kosti na prah i pepeo obratila su se. — Ali sam sebe pitam kud tumaram? Kudli bludim po inostranskih deželah. — Zašto idem iskati ono u tudjinu, što i kod kuće imadem, pitam sam sebe, dali mi nemamo nijednoga pësnika? — Nijednoga govornika naroda našega? skojim da se ponosimo, kojega da za primer uzmemo, odgovaram hrabreno i sigurno da i mi imamo Slava dëdovim našim! — Pësnika, koji sa svakim rimskim pësnikom uzporediti se može. — Obazrimo se samo na delà onoga neumàrloga Pësnika Ivana Gundulića, lasno će mo opaziti da se usporediti može nijedan pësnik š- njime, buduć da nijedan narod takvu Epopeu nëma, ko što on nami najzahvalniem potomstvu ostavi. Obazrimo se zatim na delà Palmotića, Gjorgjića, i ostale, koji niti najmanje nerazličavajuse od rimskih pëvaocah, ali evo preminuše jao preminuše! nego samo tëlom, duhom pako živu kod harnog potomstva. Obazrimo se zatim na sadašnje vrëme lahko upazit će mo one ljude za svoj narod, za sv,oju narodnost brižljive lave, koji danom i noćju bdiju za svoje proti navalenju [124.]. dušmanah. (narod) Prestavimo si samo onoga neopisivog zmaja proti svakom dušmanu domovine njegove Ivana Kukuljevića, koji neumàrlu si slavu pribavi zarad vatrenog domoljubja svoga pri potomstvu, koji mu nepostavi spomenik iz derva porušivog, ne iz kamena, koji s- vremenom uništiti se može, ne na pisano na tablu slave pozlatjenimi slovami, koje lupež misleći: da je zlato odtargnuti može; nego mu stavi spomenik u najdubljoj strani serca, koji će mësto odvëtka iz sèrca u serce brat sestri, otac sinu, predavat će, spomenik ovaj nikada dok čovečanstvo, dok zahvalno potomstvo stajalo bude, dokle rekoh sèrce ilirsko u Iliru kucalo, dok bratu Slavjanu po žilah Slavjanska kèrv razlëvati. će se, dotle će slava ovoga muža, kao čvarsti i nepredobivi spomenik neporušiva ostati. Proskèrbio si je on Slavu ne samo što polje slavesnosti, široko tarn jem za grad j eno kerčiti s- oštrom sikirom počeo je, nego takodjer duhom svojim, mnoge zapreke narodnosti našoj potero je, kad u občinskih spravištih nato rekuć (što od mene daleko nek bude misliti, da i naši drugi domorodci istim korakom istim duhom narodnosti našu neobdëlavaju) svimi za primer služiti može. Stavimo si ga pred. oči svaki hip, svako okatrenutje naslëdujmo ga, učimo se od njega domovinu ljubiti, što je najmilie za nju dati; stavimo si duboko u sèrce one reči, kojimi se je izrazio »da ako svi š-njim u toj stvari mislëti nebudu, i ako- prosili nebudu svi zajedno za Consilium, da će iz domovine otići, i da voli po svetu ići, nego domovinu u ovakovom tužnom stanju gledati« evo promislimo samo ove reči braćo! zar nećedu ganuti svakoga za ljubav domovine, na obdëlavanje, toli nam sladke i nevine narodnosti. Stavimo si ga rekoh pred oči, naslëdujmo njegova delà, i ako ih sada i ml raditi nemožemo, zasadimo barem svako u [125.] najdublju stran sërca, za da, kad nam moguće, bude to isto uraditi budemo. Evo to su oni primëri, koje ako promotrim niti iz najdaljeg' moja besëda govorom se nazvati nemože; ali kèrstite ga, kakovim vam drago imenom, mene svakako ljubav domovine, kao člana družtva našega, prinuka ovdë ju iz jedine namëre, koju tu iskricu u vas upraviti. Točim govorih, za najnuždnie nalazim, 278