ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 268
[105.] Dana 2 Sečnja 1842 deržan Sabor, i izabran je za člana našeg družtva Gospodin Matia Mrazović. Zatim dokončasmo da se predbroi na Ost und West i na Croatiu. Dne 9 Sečnja deržan sabor, u kojem su se prečitala dva pisma, jedno najme kao čestitanje od Gospodina člana dopisivajućeg iz Pešte Petra Stiića. Zatim od Velečasnoga Gospodina Vice-arkidiacona Nikole Goleša, kao zahvalnost na čestitanju na njegov Godovni dan. Dne 30 Sečnja deržan sabor, i zaključiti radi ispitah sabori do 6 Ožujka. Mčsec Ožujak. Dana 6 a Ožujka otvoren Sabor Govorom Gospodina Dionyza Sooša, sledećim: Čestita i izobražena Gospodo, I včrni Članovi!! Spešnim odharliše vrëme koracim, koje bo rimskim žartvovalismo mužam, i evo ne na malu radost kako mniem sveh nas osvanuše opet vrëme, kojeg' sladke čekali smo čase, u kojem bo evo sasta smo se sada opet, sveršivši sretno hvala Višnjem polugodišnje izpite, da čistim nadahnuti rodoljubja duhom, čistim i nevinim užgani ljubavi domorodne plamom, šetjemo sada ovo drugo poletje, koje bo nam zlatno u grudih nosi vrëme, po raznih domorodnih livadah sabirajuć cvetje, kojim da krunimo i naših već jedanput vilah sjajne hrame, da nosimo inašim Vilam na -sjajne žartvenice mirisno cvetje pesničkih livadah, sjajni biser govorničkih potokah, ohole Alemah Mudroljubja krune; O dojdje vrëme, vrëme blago, u kojim mila bratjo složnim treba da se stupa koracim, imajući pred očima svarhu onu vele važnu družtva našega, za koju, ako premislimo se pravo, zaista će malo najtji, što bi do sad učinili bili, reči bo su samo od ustih lëtele, činom pako daleko smo bili. Primoran sam zaisto, da se potužim u prisuću sviuh, primoran sam reči; što bo se niti mislëti nebi moglo — najme, da se je, kako vidi ti svaki može pravdoljubeć, i sva bistrim Okom motreći sve naše čine, da se rekoh ugasila blaga ona iskrica, koja jedino za uspiriti plam velemožni mile narodnosti počela je bila se žarit, pod sve ugasivati počela; vidite ljubezna bratjo! sami, što smo sotvorili, što smo učinili sverzi družtva shodno, svakim danom, mësto da se zalëva ona lipica, koju bo u početku ovog družtva Utemeljitelji zasadiše, mësto rekoh da se zalëva i da raste, ona sahne, vene, i skoroće opasti — a to li je naša nadežda, koji smo se nadali, da će velika uzrasti, pod koje milim hladom, da će se milo počivati potomstvo, da će hvalit slavna delà praotacah i Otacah svojih — o toli je podpora Majci našoj, takovim li načinom pružit ćemo joj pomoć, da se iz tamnog ustane {106.] neznanstva ponora, tim li ćemo joj silne suzah oterti romone, ah nikad zaista — Nije to niti iz daleka shodno družtvu našem, daleko je to zabludilo od staze, po kojoj treba gledeć na čitav izobraženi svët sadašnje vrëme stupati — nije 268
