ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 262

našega tražio bude. — Mi pristupiti pervi moramo, jer nas Bog zove, da polje njegovo, koje nam dade, polje jezika našega maternjega obdëlavamo, i revno obdëlavamo, da iz toga našega polja cvëtje pobrani nakiti žertvenik domovine naše u Bogu našemu, koj nas zove, koj nam predade ponos kom sam slavnoljubezljiv nekad na svetu obnašaše. Bratjo! vidimo potrebu u duhovnom poslu našemu jezika ilirskoga. Naše buduće ovce su ilirske, koji od nas više potrebuju, nego što nam ikoć drugi jezik dati može. No neman je Kralj i domovina naša to isto od nas potrebu je, kada nami podaju ona, koja nas obodriti mogu k-jeziku našemu. Ej! nema vërnoga za nas u tudjinstvu. U špilji se svojoj najžestie lav borij onde bo zna, da je stan, u kojemu stoji život njegov. Zar ne? — zar nije to isto i u nam ljudim? Znano nam je, da sva ona, koja u tud jem jeziku naši stari pisahu slavna, ne narodu našemu, nego onomu, u kojega jeziku pisaše naš praotac Slavni, slava je dospëla, i tu si je narod pravedno prisvojidao, jer u njegovoj opravi, njegovom duhu, njegovom da upravrečem jeziku pisaše. — u svojem dakle slobodno si slavu svoju traži i povećavaj; — a naš mili narod šta na to da čini?! Ljude tudjinstvu u krilu svojem goji, slavu svoju tudjinstvu predati mora u način Garčkog ili rimskog» roba, koji gospodaru svojemu, iz tužno — kervave vlastitosti svoje moradoše dare nositi, da bogata Gospodara još većma obogati, makar uboštvo njegovo još ubožnie postalo. O bratjo! Zar narodnosti našoj nije svanilo sunce izobraženoga knjižestva! Dokle će mo još morati na našoj glavi savienu krunu slave tudjinstvu prožderljivom predati, slavu rekoh, našu, koju nam je ista narav opredëlila!? netreba toga! imademo mi veće polje književno, nego ikoji drugi toli proslavjeni narod, — samo treba ternji i kamenji večnom jur stromom izkorenjeno, iz polja toga izbacati — Da što berže učiniti možemo, evo nas! sastalismo se ovdë pripravni stojimo rečju i činom, da obdëlavamo obdëlano polje knjižestva, kojemu sav saj svët priznaje dično ime slava, ime Slavjanski. [94.] U ovom dakle jeziku Bratjo! kako god sastali se jesmo, da se izobrazimo, istim duhom i nadalje stupajmo, da zaverženu s verhu nakanjena našega dokučimo, nemojte, da u središtu posla našega odstanemo od njega, — nepustite nikakovoj buri omerznuti ogrijane grudi vaše, u kojih plam uzvišene narodnosti ilirske plamti. Nepustite, da vas uvrëdi vrëda kakova koja izobraženoga čoveka niti obzir zaslužila nije, — ai nadalje — ljudi smo u grëhu rodjeni, — radi česa ako bi se i slučilo, što nedaj sveti Bože! Sto svakoga, još skupa priskočimo, da med nami bratinski tu rapru razpravimo, i izravnamo. — Samo sloge duh jedini — Obča je naša svedjer vika — u kojoj smo domovini — sva mi dužni verni sini! Vas pako manji, koji ste sabrati, da se naučite materninski vaš jezik, bez kojeg, koniti mi, biti nemožemo, opominjam, da se pripravite, da vrëdni budete članovi, i ravnitelji Čitaonice ove, kada mi poslani k-uzvišeniem poslu, iz nje izstupiti budemo, — učite se velim vam, da u cvëtu onom, u kojem mi vami za kratki čas predati budemo, ovo kolo sloge naše, vi i nadalje deržali budete, ar znajte, da kako god fino vas sada pozvali da se od nas učite, tako uvëreni budite, da i onda, kada mi iz van Semenista budemo, ne samo dobrim savëtom, nego i penezom ne malim vas pomagali budemo, s tim više ako vidimo, da vi vrëdne naše čine naslëdujete, da ste složni, među vami se bratinski 262