ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 256

Tako i usta tvâ Ijuvena, Kada cëlovne cei ju ju, Madca slast ju zatravljena Sve krasnost<ju) čarom truju. Vruć kad cëlov dadeš licu O angjele moj ljuveni, Oči baciš na zemljicu, Meni serdce ostudeni. Tko bi, rekoh, mogao biti, Rajske slasti da opiše? Tvê nežnosti čar odkriti? • Da gâ slavit nebi više? Tko bi snežne persi tvoje, Na kih ružah venčac mio Rajske slasti stavi tvoje, Dovoljno bi proslavio? [82.] Nije, nije moja vilo! Takovoga pera' sada, Nit je pisca ikad bilo U nijedna krilu grada, Koj bi tvoje rajske slasti, Koj lëposti čar nevini Spëvat mogao, — nije vlasti, Kâ prëd tobom nepogini. Pusti mene, pusti sada, Moje sreće zvëzdo jasna, Da mî sjajiš dok si mlada, Mojim pësnim dëvo krasna. Veličinu sile tvoje, Pusti, malo da proslave, U ilirskom pësni moje Da tê svëtu malo jave. O kakoću sretan biti! Kad s ilirskog angjeo neba, Bude mene svu odkriti Šarca tugu, koje treba! Ino ništa neodredjeno. Dana 25 deržan Sabor, otvoren po G. Ronešu sledećim stihovim: U ilirskom sedeć gaju, Gledam kako zvëzde sjaju, Ali neka od istoka Svetlost sinuć moga oka Svôm svetlostju obstira. Od nežnosti odprëm oči, I pod hrastić drugi skoči, Ter očima vidi kra<n)snim, Gdë med drugim zvëzdam jasnim Svoja krila rastira. Jasna svëtlosti carice Prešla vi Jena o Danice! Otvarajuć zore vrata, Od istoga čistia zlata, Rodu sjaješ ilirskom. Sve ostale zvëzde jasne Zakriše se u prekrasne Lëpog raja perivoje, Da svëtlosti skriju svoje Do večera pretamnoga. [83.] [Na početku nove strane napisano pa precrtano »Dana 9 Svi«] 256