ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 232

Kak se zoveš? Ti mi najmilija! Kô dostojno ime Teb' bi dati? Kâ je od krëpostih najcënija Ku nevidim u svom sobstvu stati? — U mom šarcu svetio, ti kraljuješ, Tve u drugih slike ni plam negine — Zelje slavne, jakost mi daruješ — Oj poznam te: Ljubav Domovine !!! U Zagrebu d. 28 Svib. 1840 pev. [39.] Govor Vidiimise Bratjo, mila! da kasno po ugodnih sveta deržavah o najkoristniim poslim pridruženi poslujemo, vidimise, da pred oči naše zalivase lëpi oni, i da pravie govorim gjegjernoga mile Domovine sina duh, kojim napunjeni vele titrujaćim stvarah zbirateljim ni malo nebudemose uklonili, vidimise zadnjić, da nadhodimu neumarla seljana sliku, i neprecénjeno po njegovem serdcu hodeću radost, radost velim, koja njemu vrata svoja onda otvori, kada trude svoga života poštenju, poštenje pako istom svome života načinu priključite, žudi. Njega svako samo mislečega čeka premili i blagi onaj počinak, koji nevrednih šarca trapa, njega ovako poslujućega sprovadja sreća, koja na njegove Unuce prevličese, i u dom Blaženstva utečese — Noć njemu jest svetli dan, o kojem vidi svoje posle, koji njemu u buduće hasniti mogu, trud njemu jest jedini Uzrok dike, — jedina slika poštenje. Ali, što mislite! kada cvët svojih trudov pozori, jelimu manjka radost, kada sad svojom rukom u zemlju unesen s-obrazrelim nadgledava okom, jeliga more što već radovati? nemože zaisto! jesu ovo radostni radosti vabci, jesu neumarli trudov Uresi, koje niti hudo vreme, niti zlotvorah šaka pogerditi, nitinajmilija harnosti Mladica begnuti nemore.. Spodobni hitreno motrećega Seljana uresi, da naša žudenja i o kakovih koristnih utverdidu poslih, učinimo Bratjo draga! da veliki trudi veliko nama doprinesedu poštenje, učinimo, da jedan misec poslujući na koncu obilnu žetvu imamo, kakovu, što nama ova dva Miseca darovati nemogu, nije naša krivnja, nije naših žudenjah nemarnost, već dugoterpni za naše posle vrednie urediti potrebu vati ukazi. Po kojim i kulik kulik zadosta izbavijenim odnesimose pod jednu čverzte sloge stadu, gdi dobra pribaviti, nama hasniti, i dragoj domovini za dosta učiniti budemo mogli. Rekoh Petar Stiić Ilir iz Horvatske [40.] Ništ' krasniega nesme biti Svoje od sladke Domovine Na širokom ovom sviti Za ilirske hrabre sine. Prie nego rujna od istoči zora Svoja jasna da podigne krila Skoći u čistom zlatu, iz mora Dubokog', varh glave mëseca premila,