A. Sajti Enikő – Juhász József – Molnár Tibor: A titói rendszer megszilárdulása a Tisza mentén 1945–1955 - A Titói Jugoszlávia levéltári forrásai 4. (Zenta - Szeged, 2013)
Mellékletek
aktivnije inicijative, a nakon ublazavanja sovjetskog pritiska i sredivanja trscanskog pitanjaporasla je manevarska zóna jugoslovenske spoljne politike. Ovu novu aktivnost dobro manifestuje to sto je jugoslovenski predsednik, koji u vreme izolacije vise od pet godina nije krocio iz drzave (u periodu izmedu puta u Rumuniju decembra 1947. i puta u Englesku marta 1953.) za godinu i po dana izmedu decembra 1954. i jula 1956. posetio Indiju, Burmu, Egipat i Etiopiju, odnosno primio kod kuce indijskog vodu Dzavaharlala Nehrua i egipatskog vodu Gamala Abdela Nasera. Tokom njih je (no ponajvise nakon epohe o kojoj se raspravlja u ovoj studiji) uoblicena jedna od „zastitinih marki” Titove Jugoslavije - nesvrstana spoljna politika. U zakljucku mozemo reci da je krajem cetrdesetih godina u Jugoslaviji zapo- cet obecavajuci növi kurs: otpoceta je promena pravca ka destaljinizaciji, kojom je odbranjena nezavisnost zemlje i njen sistem drzavne uprave, poboljsan zivotni standard, te povecan nivo slobode u kulturnoj sferi i u svakodnevnom zivotu ljudi. Danas vec, naravno, dobro znamo da ova politika nije dovela (a iz vise razloga nije ni mogla dovesti) do ideoloski obecanog novog modela, do treceg puta izmedu za- padnog privatnog kapitalizma i sovjetskog drzavnog socijalizma. Stavise, ona nije umela trajno da osigura ni drzavnu zajednicu juznoslovenskih naroda (iako su i iza drugog raspada drzave stajali slozeni uzroci, on ne predstavlja samo krah titoizma). Protivrecnosti i ogranicenja tako atraktivno anonsirane reformske politike juna 1950, medutim, ne mogu se nazvati odlicno vidljivima samo iz istorijske Perspektive, vec uistinu i odranije, posto su se pokazale tokom Dilasovog slucaja januara 1954. To je bila prva kriza unutrasnje politike Jugoslavije na njenom növöm putu, koja je vec tada zaustavila (premda tada samo privremeno) proces reformé, jasno ukazavsi na granice reformi i na ideoloska i politicka ogranicenja koja su bila karakteristicna za titoizam sve do kraja. Kao sto je poznato, Milovan Dilas je u jesen 1953. objavio seriju clanaka u partij- skom listu Borba i teorijskom casopisu SKJ Nova Misao. U pocetku on nije nailazio na otpor, naprotiv, mnogi su smatrali da su to izlaganja novih ideja kője su anonsirane na partijskom kongresu novembra 1952. No kada je ostrije poceo da kritikuje sporost transformacije i zivotni stil od „naroda odvojenog” rukovodeceg siója, te kada je u vezi sa procesom „odumiranja drzave” pisao o potrebi „odumiranja” partije, dobio je ostru kritiku od svojih rukovodecih drugova. U clancima se Dilas iskazao kao idealisticki pristalica brzih i radikalnih reformi, te je zbog toga bilo samo pitanje vremena kada ce se sukobiti sa Titom i „nepromisljeno reformskim” partijskim ru- kovodstvom poredanim iza vode. Stoga nije cudo sto je plenum CK koji je odrzan 16. i 17. januara 1954. njegove stavove okvalifikovao kao anarholiberalisticke devi- jacije, a njega samog smenio sa svih politickih funkcija (no tada jos nije bio lisen licne slobode). Tito je tada doneo odluku o usporavanju reforme, jednim delom zbog toga sto nakon smrti Staljina, a u nadi poboljsanja jugoslovensko-sovjetskih veza nije zeleo da produbljuje politicku i ideolosku provaliju izmedu dveju drzava, a drugim delom zato sto je zeleo da konsoliduje posredstvom VI kongresa do izvesnog stepena dezorijentisanu partiju. Dilasovim izgledima nije islo na ruku ni to sto je bio popularan, po mnogima on je bio naslednik Tita koji je vec bio u sedmoj deceniji zivota, a njegovi rukovodeci drugovi (ponajvise Kardelj i Rankovic) su ga gledali sa 217
