A. Sajti Enikő – Juhász József – Molnár Tibor: A titói rendszer megszilárdulása a Tisza mentén 1945–1955 - A Titói Jugoszlávia levéltári forrásai 4. (Zenta - Szeged, 2013)
Mellékletek
150 vecih ili manjih oruzanih incidenata (cesto sa smrtnim ishodima), mada od proleca 1953. sve rede. Pored toga, socijalisticke drzave su osnovale i emigrantske organizacije („Savez jugoslovenskih patrióta”) i Jugoslaviju podvrgle potpunoj ekonomskoj blokadi. To je dovelo drzavu u tesku poziciju, koja je nakon 1945. u potpunosti bila preorijen- tisana na spoljnu ekonomiju sa Istocnom Evropom, posto su vec 1948. dve trecine spoljnotrgovinske razmene vrsene sa Sovjetskim Savezom i drugim socijalistickim drzavama. Situaciju su dalje otezavali i vojni izdaci koji su narasli na gotovo 20 % na- cionalnog dohotka (izmedu 1947. i 1951. jepo pojedinim izvorima vojnoindustrijska proizvodnja bila gotovo sestostruko povecana), kao i teskom susom u 1950. i 1952. godini (u te dve godine je doslo i do drasticnog pada nacionalnog dohotka). Trebalo je stopirati 40 % investicija, deo industrijskih pogona je iz pogranicnih oblasti premesten u unutrasnjost drzave, a snabdevanje stanovnistva je palo na ratni nivo. No ma koliko da su teskih nedaca izazvale ekonomska i politicka blokada, izola- cijom nisu uspeli da slome Jugoslovene. Istina, u godinama konflikta (posebno na pocetku) na desetine hiljada clanova partije je imalo svoje rezerve prema novom antisovjetskom kursu KPJ, a medu njima i mnogi rukovodioci srednjeg nivoa. Gotovo 60 000 clanova je iskljuceno iz partije, zajedno sa svim posledicama po egzistenciju. Pet hiljada njih je emigriralo u socijalisticke drzave, a UDBA je oformila poseban internacioni logor za (nekada stvarne, a nekada samo pretpostavljene) simpatizere Kominforma na dva mala jadranska ostrva, Golom Otoku i Svetom Grguru, na kojima je tokom nekoliko godina boravilo 16 000 „kominformovskih narodnih ne- prijatelja” - i ovo pokazuje da je jugoslovenska destaljinizacija zapoceta na prilicno staljinisticki nácin. Medutim, jedinstvo partije je odrzano, a u svojoj nezavisnosti ugrozeni narodi Jugoslavije svrstali su se iza KPJ koja je odbacila moskovski diktat. Broj clanova partije je npr. izmedu dva kongresa iz 1948. i 1952. narastao sa 470 000 na 780 000. Tako je politika izolacije ostala bez rezultata, posto Tito nije upraznjavao samokritiku, a Staljin nakon hapsenja Zujovicevih nije imao mogucnost za izazivanje rascepa u jugoslovenskom rukovodstvu. Vojnu intervenciju pak nije mogao da rizi- kuje zbog ocekivanog unutrasnjeg otpora i neizracunljivosti medunarodne eskalacije. Ne zaboravimo da je to razdoblje predstavljalo jedan od najtezih perioda hladnog rata (prva Berlinska kriza, Korejski rat) i da su zapadne sile vec od 1949. pocele da pomazu Jugoslaviju. Zbog toga je Staljin morao da se zadovolji manjim zlom: ako vec nije uspeo da je slomi, on je svodeci gubitke na minimum izopstio Jugoslaviju iz socijalistickog lagera, sprecavajuci time dalje sirenje „virusa nezavisnosti”, premda izvorno nije zeleo da izopsti Titovu drzavu, vec da je upravo suprotno time dovede do statusa vazala i uvrsti u monolitni poredak lagera. Kominformovska hajka protiv Jugoslavije trajala je gotovo pet godina, do Sta- ljinove smrti 5. marta 1953. Tek je tada otvorena mogucnost za sredivanje odnosa sa sovjetskim blokom, pa je nakon posredstvom tajnih kanala juna 1954. (pismom sovjetskog partijskog rukovodstva koje predlaze uspostavljanje kontakata i priznaje socijalisticki karakter Jugoslavije) pokrenutih ispipavanja 26. maja 1955. sovjetska delegacija pod rukovodstvom prvog sekretara KPSS Nikite S. Hruscova otputovala za Jugoslaviju. Na pregovorima su dve strane odlucile da normalizuju uzajamne veze na osnovu Beogradske deklaracije (2. jun), koja je za Jugoslovene predstavljala veliku 211
