A. Sajti Enikő – Juhász József – Molnár Tibor: A titói rendszer megszilárdulása a Tisza mentén 1945–1955 - A Titói Jugoszlávia levéltári forrásai 4. (Zenta - Szeged, 2013)
Mellékletek
od nekog drugog potrazivanja, dók su ősim toga trebali da vode racuna i o interesima italijanskih komunista. Beograd je nadalje razdrazivalo nasilnicko i nedisciplinovano ponasanje sovjetskih trupa kője su prelazile preko jugoslovenske teritorije 1944-45, u ekonomskoj oblasti nejednakost koja se manifestovala u sovjetskom iskoriscavanju mesovitih preduzeca, cesto „komandantsko” ponasanje strucnjaka, anonsi vesti o podeli Balkana na en- glesko-sovjetske sfere interesa, te narocito to sto su sovjetske tajne sluzbe pokusale da se iza Titovih leda ugrade u jugoslovenske aparate i time izgrade jednu direktnu, informacionu i agenturnu mrezu zaobilazeci Beograd. Sovjetsko-jugoslovenska saradnja je uprkos ovakvim razmimoilazenjima godinama ostala sustinski nenarusena, a do fatalnog narusavanja veza doslo je tek pocetkom 1948. Onda kada je jacanjem hladnoratovskih tendencija Staljin imao nameru da potpuno homogenizuje i centralizuje „mirovni biok” zeleo da i Jugoslaviju stavi u strogu podredenost i punu hijerarhijsku zavisnost. No sledstveno medunarodnom polozaju Jugoslavije, njenom geografskom lokalitetu, nepostojanju sovjetskog vojnog prisustva i u poredenju sa drugim istocnoevropskimkomunistickim rukovodiocima istaknutoj domacoj podrsci, Tito je mogao da dopusti sebi suceljavanje sa staljini- stickom centralizacijom, kao i sa namerom ojacavanja neposrednog moskovskog upravljanja. Pored odbrane svoje nezavisnosti, Beograd je u sukob sa Moskvom dosao i zbog toga sto se u nekoliko konkretnih pitanja nasao na razlicitim pozicija- ma od Moskve. Rasprave je posebno izazivao manir sistema uzajamnih veza medu balkanskim narodnim demokratijama. Staljinu nije bila u interesu sveobuhvtana in- tegracija novih socijalistickih drzava, spram kője bi teze mogao da afirmise sovjetsku dominaciju i princip direktnog upravljanja negoli spram skupine manjih drzava, a jednim od tezista celokupne koncepcije smatrao je Jugoslovene, koji su nastojali da postignu vodecu ulogu u regionu. Zbog toga je naredio da 10. februara u sovjetski glavni grad dodu rukovodioci Jugoslavije i Bugarske, te im je na sastanku rekao kakvu pogresnu politiku vode i koliko pogresno shvataju pitanje Balkanske Federacije - premda se nije ogradio od teorijske mogucnosti uspostavljanja federacije, govorivsi, stavise, afirmativno o dualnom bugarsko-jugoslovenskom ujedinjenju. Jugoslaviju su predstavljali Kardelj, Dilas i Bakaric - Tito je odsustvovao, pa je tako jugoslovenska delegacija mogla da taktizira time da se saglasava sa svim, dodajuci da konacnu rec, naravno, treba kod kuce da izrekne drug Tito... Bugarska delegacija se, medutim, sastojala od rukovodilaca najviseg ranga, na celu sa Dimitrovim, pa je tako bila prinudena na potpunu samokritiku na lieu mesta. Pored kritike planova o federaciji Staljin je izrazio svoje negodovanje i zbog drugih spoljnopolitickih osamostaljivanja njegovih gostiju, kritikujuci albansku politiku Beograda (posebno nameru o slanju jugoslovenskih trupa u Albaniju) i beogradsku podrsku grckim komunistima. Zbog toga je Kardelj morao da potpise sporazum po kojem ce Beograd pocev od tada pre donosenja spoljnopolitickih odluka kője se ticu obe strane uvek zatraziti misljenje Sovjetskog Saveza. Nakon povratka delegacije kuci u Beogradu je odluceno da se nece prihvatiti uloga satelita: odlukom rukovodstva KPJ od 19. februara i 1. marta odbaceni su moskovski zahtevi. Na sovjetski se odgovor nije dugó cekalo. Vec su u februaru suspendovani 209
