Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

шта мислимо о томе. Остали смо му дужни одговора, чиме он није био задовољан и то потврдио шмркањем. Ми смо, међутим, осећали да је Мађарска и рат у коме је била у довољно критичној фази, да смо смели да ћутањем одговоримо на његову провокацију... Негде половином јуна 1944. године дошло је до нашег опроштаја с Тјачевом, са његовим становништвом с којим смо се скоро сродили и са нашим добрим животом у овом прикарпатском градићу. Када смо напуштали Тјачево, возом за Мукачево, били смо испраћени од великог броја становника — Мађара и Русина (Јевреји су већ сви били однешени). Растанак је био пун суза и загрљаја. Сећали смо се том приликом и Јевреја и жалили што смо могли још само да их се сећамо. Русини, a и многи Мађари, говорили су — „Како ће нам тек сада без вас бити празно и страшно!" Многима од њих смо смели да кажемо — „Не бојте се, доћи ће Руси, ми их једва чекамо!" Они су на то одговарали — „Да, али то је све велика неизвесност, јер не знамо шта ћемо све дотле морати преживети, a ни како ће они с нама поступати"... Напуштајући возом Тјачево, знали смо да одлазимо у неизвесност, али нисмо знали да ће се наши дотадашњи услови живота из темеља изменити — из седелачког начина живота прешли смо у номадски; следећих шест месеци смо провели у сталном покрету — најпре возом (у теретним железничким вагонима), a онда, већи део времена само пешице, у цивилним оделима и с нешто мало пртљага окаченог преко штапа на леђима. Чудно је људима морала изгледати та гомила (све ређе смо ишли у строју) младих људи чије је одело постајало све похабаније, a они (ми) све чешће били необријани. Врло брзо су нам се прикључили и неизбежни сапутници — вашке (ваши, уши). Међутим, у тим тешким данима имали смо и верног савезника — младост. Она нам је омогућила да све издржимо. Што нам је било теже, све смо више певали, али више не мађарске војничке песме, него наше — оне јуначке и националне, које су се лако певале у хору и под корак. Њихова садржина нас је храбрила и одржавала нам дух — у време када нам се чинило да смо од свију били напуштени... Осим нас, нико други није разумео шта смо певали. У Мукачеву (Munkács, на мађарском) нас се скупило можда и хиљаду. Ту смо били око месец дана — током друге половине јуна и прве половине јула. Спавали смо у шупама, на слами. Било је много нас на малом простору са само неколико чесми које су због тога стално цуриле. Личну хигијену омо могли једва да одржавамо. Из круга смо ипак успевали да умакнемо на реку Латорицу и окупамо се (била је средина лета). Срећа је наша била што су чета војника (мађарских) и неколико официра који су нам били додељени као стража и руководство (сви су били резервисти) били добри људи. Све су учинили да нам у том теснацу буде што сношљивије. После јутарње смотре и рапорта дозвољавали су да нас један део оде у град, што смо користили и за купање на реци Латорици. Храну смо имали лошију него до тада, али смо скоро сви у време боравка у Мукачеву добијали пакете од куће са храном и топлом одећом (рукавице, цемпери, дуксери) јер смо знали да нас очекује номадски живот — у сталном кретању. Да у Мукачеву нисмо живели у оном теснацу и у општим неудобним, неконфорним условима,