Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

„БИО CAM НАЈЛЕПШИ ХОРТИЈЕВ ВОЈНИК..." УВОД СЕЋАЊИМА МИЛЕНКА ПАЛИЋА

Најпотреснији део ауторових сећања је историја ова три трагична дана. Његова оправдана узрујаност не прелази у мржњу иако пише о камионима натовареним лешевима као и о суђењу виновницима репресалија. Забележио је и то, да му је, највероватније, живот спасао један Мађар — вођа патроле из Великог Бечкерека, који је знао и српски језик. Палић објашњава својом младошћу увек присутно настојање да се у тим годинама, у ванредним и погибељним приликама, прилагоди насталим околностима и да тежи што повољнијем коришћењу могућности. Описујући прилике у Бачкој предочава разлике настале између ове области и других територија бивше Југославије. На основу разлика у снабдевању, могућностима путовања и другим областима свакодневног живота тврди да је без обзира на атроцитете српско становништво до 1942. године успело да се уклопи у живот у Мађарској — „...људи, ако је могуће, покушавају живети на начин достојан човеку..." — пише аутор. За њих је то значило, оно што је на другом месту и јасно формулисао: без обзира да су се покушали прилагодити, ипак су се надали промени ситуације [обнови Југославије, примедба преводиоца]. Веомаје интересантан ауторов однос према Мађарима и Мађарској. О представницима власти, пре свега о официрима, формирао је негативно мишљење. Упечатљиво описује одвојени живот појединих народности и атмосферу пуну сумње и страха. Истовремено, у личним контактима са Мађарима стекао је бројне, повољне утиске. У вези са својим путовањима у Будимпешту помиње само пријатне успомене, док у свом ужем завичају помиње и иступе против мањинског становништва. Следећи пример је поучан: ради илустрације мађарско-српских односа у Бачкој, описује праксу — превођење српских имена у мађарска — која је раније погађала и мађарску мањину у Југославији. Током свог службовања у радној чети нарочито се добро осећао у Ходмезевашархељу и Тјачеву и овековечио је бројне епизоде које доказују његове непристрасне, добре везе са Мађарима. Нису службовали на линији фронта и нису доспевали у опасне ситуације. Мада је њихов каплар био груб, живели су подношљиво, обука није била оптерећујућа, слободно су изалзили у град, како сам аутор пише: „Живели смо боље од редовне војске са оружјем..." Снабдевање, здравствена служба и хигијенски услови су такође били одговарајући. На његов боравак по Мађарској тешку сенку баца то да је постао сведок депортације Јевреја из Тјачева. Судбина Јевреја га је веома заокупљала, потресли су га и огорчили ти догађаји и више пута се враћао овој теми. Вероватно је утицала на њега и бојазан да би и Срби могли доживети исту судбину. Могуће је да је накнадно сазнавање чињеница везаних за холокауст имао одређену улогу у описима, јер детаљних информација тада ни они још нису могли имати. Призор напуштених јеврејских села, по признању самог аутора, представљао је доживљај за цео живот. Вероватно је његова младост допринела дубоком проживљавању једног необичног сусрета који описује веома детаљно и упечатљиво: „Било је то негде у ширем подручју Рахова, у прекрасном шумском амбијенту. Пешачећи смо наишли на човека полудивљег изгледа, с два пса и чопором оваца и нешто свиња. У близини су пасли и једна кравица и коњичак. Кућица, уз коју и стаје за благо, били су врло