Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

ком стајања y станицама, нарочито ноћу, јер можемо бити опљачкани и пресвучени до голе коже. Још једном је подвукао да ћемо путовати као слободни људи, a да нам је пратња десетак наоружаних војника додељена само као обезбеђење до југословенске границе. Затим смо се укрцали у вагоне — теретне, али са уграђеним причевима за спавање. У сваком вагону нас је било око 25-30 (?). Штаб транспорта (композиције) је био у посебном вагону — такође теретном, a у такође посебном вагону нам је била смештена и храна за неколико дана — хлеб, конзерве и др., и неколико џакова шећера. У току пута заиста нисмо гладовали. Наш воз у Југославију је кренуо уз дуг и снажан звиждук локомотиве и громогласну плех музику на станичном перону. Капетан Исаијев је остао на железничкој станици, с погледом према нама све до ишчезавања и последњег вагона. С обзиром на прилике у којима смо живели у нашим првим заробљеничким данима и недељама, заиста нисмо могли ни претпостављати да ће се све ово овако спектакуларно завршити. Ми смо били први који смо заробљенички логор у Фокшанима напустили као слободни људи. Путовање је било пријатно — кроз лепе пределе Молдавије, Влашке и Трансилваније (Ердеља). Прошли смо поред познатих извора нафте Плоешти, чија је панорама од мноштва торњева и других уређаја на нафтоносним пољима и рафинеријама била управо спектакуларна. Прошли смо и близу Букурешта, али смо га заобишли. У Темишвару је воз стао у самој станици. Ту смо поздрављени од великог броја Срба Темишвараца и читав сат смо остали са њима у разговору. Трећег јула (?) смо прешли румунско-југословенску границу код Жомбоља (?) и стигли у Кикинду. Ту нас је грађанство, такође у великом броју, дочекало и поздравило. То је био и крај нашег заједничког путовања возом. Прихватиле су нас месне војне власти. Када су код пријема нашег воза видели да имамо неколико џакова шећера, рекли су да цела Кикинда нема толико шећера. Ми смо им то великодушно поклонили, као и све преостале количине хране понете из Фокшана. Смештени смо у једну школу. Сутрадан пре подне су обављене формалности нашег пријема у земљу. Дате су нам и писмене потврде за путовање до места рођења или опредељења, па смо већ око 11 часова пре подне почели да напуштамо Кикинду. Нас неколико из Бачког Градишта смо тамо отишли возом до Новог Бечеја, a даље пешице — долмом и већ у раним поподневним сатима били код својих кућа, 4. јула (?). Приликом напуштања Кикинде, кроз њену главну улицу, посматрали смо и пролазак колона руске војске (Црвене армије) на њиховом путу за повратак у Совјетски Савез. На улицама Кикинде су од грађанства били топло поздрављени и називани ослободиоцима. ОПШТИ УТИСЦИ и закључци о нашем шестомесечном боравку у фокшанском заробљеничком логору могли би се свести на следеће — живели смо под заштитом Црвене армије. Њена брига о нама била је у сразмери с њеним тадашњим могућностима, које су биле врло скромне, jepje она у склопу савезничких антифашистичких снага све то време водила и жестоке борбе са агресивним фашиз-