Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

Одржавање хигијене у логору је било само задовољавајуће, јер је воде било тек довољно — за умивање, за купање (једном недељно), за пиће, за кување и за рибање пода барака. Клозети и писоари су били пољски и подаље од стамбених барака. Одевени смо били врло скромно — и у цивилној и у војничкој одећи (мађарске и немачке војске), јер су нам се цивилна одела похабала. Убрзо су нам наши кројачи од војничких униформи правили одела цивилног кроја. Официрски кројач (радио за др Дрвара) био је мој земљак (из Бачког Градишта) Геза Ивегеш, Мађар. Не знам како је он доспео међу нас мункаше, али се сећам да смо га код нас уписали под именом Стакларевић (üveg - стакло) како га не би одвојили од нас зато што је Мађар. Био је изврстан кројач и имао је пуно посла. Код прегледа бараке смо његову радионицу маскирали, како га Руси не би узели себи. Било је и других добрих занатлија међу нама — нарочито су били цењени бербери. Храна у логору је била слаба — неквалитетна, чешће чорбаста, a ређе кашаста или зрнаста. Меса није било. Хлеб је био одвећ лош и некалоричан — бог зна од чега су га правили? Ипак, кад је из града, где су га правили, уношен у логор, знао је и да замирише нашим носевима који већ одавно нису омирисали праву храну (ја од Нађ Кате). У логору је била организована и здравствена заштита и помоћ — амбуланте и болнице, али због недостатка лекова, веома ниског квалитета. У болницама је много људи умирало, нарочито Немаца, али и Мађара. Основни разлог је био лоша исхрана, a они осим логорске другу нису имали. Ми Југословени смо једно време такође били изложени опасности умирања, али смо убрзо дошли до додатних извора хране (о томе ће даље бити више речи), па смо се спасли од обољевања и умирања. Мислим да није забележен ниједан смртни случај међу нама. Ја сам био више него многи други принуђен да користим здравствену заштиту — и амбулантну и болничку. Иако је због недостатка лекова била слаба, помогла ми је. Наиме, чести назеби и нарочито неквалитетна исхрана су код мене изазвали појаву око 250 чирева по телу, затим шуге — свраба, чак и најтежег облика — тзв. овчје шуге. Лечили су ме мојом крвљу — узимали је и путем инјекције ми је враћали, јер других лекова није било. Чак ни масти за шугу. Због овога сам провео 14 дана у болници, али сам желео да из ње што пре изађем, јер се у њој умирало на велико. Зачудо, стање ми се у њој поправило — ваљда због мировања или првих лепих пролетњих дана? Тако су ме на моју срећу вратили у логор, где сам се у старом друштву препородио, али где се почело долазити и до боље хране уношењем из града у логор. То је, изгледа, било пресудно за мој коначан, иако не баш брз потпуни опоравак и излечење. Моје боловање је трајало од јануара до марта 1945. године. У логору је нарочито добро била организована превентивна здравствена заштита, путем што је могуће више било одржавањем личне и стамбене хигијене. Контролисали су је већи број жена Рускиња које су свакодневно обилазиле бараке и друге логорске просторије и инсистирале да се свугде подови просторија рибају водом, уз додатак разних средстава. Биле су врло строге и тиме допринеле да прљавштина у логору не зацари и не појаве се болести и епидемије.